Dok slušamo muziku, možemo izraziti različite emocije, kroz osmeh, smejanje ili plakanje. Slušanje muzike za većinu ljudi predstavlja uobičajenu dnevna aktivnost, a to kako ona čini da se osećamo je ključni faktor uživanja u muzici. Zato pročitajte šest psiholoških principa koji mogu objasniti emocionalne reakcije kod slušalaca muzike (Juslin, 2019).
Pozitivna osećanja. Muzika uglavnom čini da se osećamo dobro. Pozitivna osećanja mogu da prošire naš vidik na načine koji su korisni za zdravlje i kreativno razmišljanje. To objašnjava potencijalne benefite koje muzika ima po mentalno zdravlje.
Efekat prestrašivanja. Refleksni odgovori našeg mozga nude brze i automatske reakcije na iznenadnu, glasnu ili haotičnu muziku. A ovakvi odgovori povezani su sa iznenađenjem, smehom, pa čak i sa strahom. Na primer, možemo biti prestrašeni i iznenađeni glasnom muzikom tokom koncerta ili filma. Zvuci koji nas nagone da poskočimo biće zapamćeni kao oni koji izazivaju reakciju prestrašenosti. Ljudi koji pate od anksioznih poremećaja su skloniji takvom „poskakivanju”.
Sinhronizacija. Naši unutrašnji ritmovi, poput otkucaja srca, usporavaju ili se ubrzavaju kako bi se prilagodili muzici. Mi se krećemo u ritmu muzike. Na primer, plesanje je kretanje u koordinaciji sa muzikom. Biti sinhronizovan sa muzikom je izvor zadovoljstva. To može objasniti našu intenzivnu, prijatnu želju da se krećemo u ritmu muzike. Isto tako, uspavanke se pevaju bebama da bi ih umirile i pomogle im da zaspu, tako što se njihov ritam disanja sinhronizuje sa ritmom muzike. Ovaj koncept koristi se u filmovima, da bi se povećali uzbuđenje i tenzija gledalaca.
Zaraznost emocija. Skloni smo da se zarazimo emocijama drugih ljudi, onda kada smo izloženi njihovom izražavanju. To nam pomaže da razumemo osećanja drugih. Na primer, kada imamo neobavezan razgovor sa nekim ko je anksiozan, možemo završiti taj razgovor sa neodređenim osećanjem anksioznosti koja se „prelila” na nas. Isto tako, kada idemo na koncerte, naše emocije su dobrim delom pod uticajem emocija drugih prisutnih ljudi. Najočigledniji način na koji muzički događaji mogu da izazovu efekat zaraznosti je kroz neverbalne izraze onoga ko izvodi muziku (pevača). To znači da pevač ne može da utiče na druge, osim ako i sam nije pod uticajem muzike. Moguće objašnjenje ovakve emocionalne zaraznosti su takozvani miror neuroni. Oni služe da nas međusobno spajaju, kroz mehanizam mozga koji nam omogućava imitaciju i mimikriju.
Emocionalni događaji. Naše reakcije na muziku su uslovljene kontekstom. Uslovljavanje je značajan izvor emocija u kontekstu muzike. Veliki deo naših muzičkih preferencija odražava našu ličnu istoriju učenja. na primer, neki ljudi u lepo sećanju mogu imati povezane Elgarovu „Pomp and Circumstance” i ceremoniju diplomiranja, kao i Pahelbelov „Canon in D Major” i venčanje. Ne zaboravljamo ovako emocionalne događaje pa tako, kada se sećanje pobudi, pobude se i emocije povezane sa tim sećanjem. Zato muziku ponekad „koristimo” kako bismo se podsetili važnih trenutaka iz prošlosti.
Muzičko iznenađenje. Mozak je, u suštini, mašina za predviđanje, koja neprestano, na osnovu prošlih iskustava, pokušava da predvidi šta će se desiti. Raskorak između predviđanja koje napravi mozak i stvarnog čulnog inputa predstavlja iznenađenje. Iznenađenje, dakle, podrazumeva neočekivani ishod. Ovaj okvir je veoma važan za razumevanje naših emocionalnih odgovora spram muzike. Kada slušamo muziku, možemo iskusiti snažne emocije kada se desi nešto neočekivano. Na primer, kada u nekoj pesmi očekujemo da se disonantni akord pretvori u konsonantni. Kreativan kompozitor to može da odloži, kako bi se pojačalo emocionalno uzbuđenje.
Muzika, dakle, može da izazove kako fiziološke, tako i emocionalne reakcije. Štaviše, onda deluje na nas brže i jače u odnosu na bilo koju drugu formu umetnosti, pošto traži tako malo svesne refleksije.
